petak, 22 Septembar 2017

MUSLLZa ovih jedanaest godina gasuljenja zaista sam mnogo toga vidjela i uvijek neku pouku  izvukla. Svaki put prilazim umrloj kao da sebe gasulim.  Kad se vraćam kući, zahvaljujem Allahu na još jednoj mogućnosti  za činjenjem dobrih djela i svjesna sam da neću imati opravdanje ni za kakav grijeh, upravo zbog te spoznaje smrti koju očima vidim i rukama opipam. 







Posao kojim me počastio Uzvišeni Allah mnogo je utjecao na mene i moje poglede na ovaj brzi, prolazni život.  

Taj je posao, kako ja kažem, uljepšavanje mojih sestara za susret sa njihovim Gospodarom. Svaki put prilikom gasula imam neki poseban osjećaj. Živi ljudi često znaju prikriti svoje nedostatke, svoje loše osobine, ali kod mrtvog insana, mnogo je toga vidljivo. 
Često sam spominjala, kad čestit insan izlazi iz svoje kuće, on je uglavnom ostavlja urednu, a nevaljao insan svoju kuću ostavlja većinom neurednu.  
Tako je i sa tijelom: duša ostavi traga na tijelu kad izlazi.  
Kada pokornoj duši dođe Melek smrti, kako se navodi u vjerodostojnim hadisima, ona se odmah pokori pozivu meleka i sklizne kao kap rose, dok se  nepokorna  otima i ne da, pa je meleki čupaju i izvlače kao kad se mokra trnovita grana izvlači iz raščupane vune.  
U Kur’anu je to lijepo opisano: “A kako će tek biti kada im meleki budu duše uzimali udarajući ih po obrazima i po leđima njihovim!” (Muhammed, 27) 

Za ovih jedanaest godina gasuljenja zaista sam mnogo toga vidjela i uvijek neku pouku  izvukla. Svaki put prilazim umrloj kao da sebe gasulim.  Kad se vraćam kući, zahvaljujem Allahu na još jednoj mogućnosti  za činjenjem dobrih djela i svjesna sam da neću imati opravdanje ni za kakav grijeh, upravo zbog te spoznaje smrti koju očima vidim i rukama opipam. 
Volim osjetiti pod rukama tu hladnoću ćefina, koja me ohladi od ovih dunjalučkih vrelina, ohladi me od svih dunjalučkih iskušenja. 
I pored kojekakvih poteškoća,  ipak to obavljam sa posebnom radošću i ljepotom.  Vjerujte, kad bih birala da spremim mladu za mladoženju ili umrlu za dženazu, ja bih izabrala ovo drugo zato što to doživljavam kao neku posebnu počast da iz mojih ruku ide pred Gospodara svjetova, Onome koji ju je stvorio i koji očekuje da Mu se vrati.  

Nurli lice  

Na završetku svakog gasula, nakon oblačenja ćefina, lice dođe do posebnog izražaja: abdest na licu vjernika i mrtvog zasija i daje licu neki poseban sjaj i ljepotu. Zaista se to uvijek  primijeti.  
Nekad to sa takvom lahkoćom obavim da se sama začudim kojom se brzinom sve završi da slabo i osjetim težinu tijela na rukama, a nekad to toliko dugo potraje da mi se čelo orosi od teškoće i ruke me bole dan-dva. A bude mi čudno što je umrla bila jako mršava, ali ipak tako teška na rukama.  Često se uvjerim da težina ne zavisi od kilograma sestre koju kupam. Allah najbolje zna zašto. 
Sjećam se lica jedne sestre koje je na kraju tako zasijalo posebnim nurom  da smo se sve znatiželjno zgledale i oči nismo mogle skinuti sa njenog lica.  
Subhanallah, koja ljepota i koji se miris širio, drugačiji od mirisa kojim sam joj namirisala ćefine. Allahu ekber! Plakale smo od nekog rahmeta koji smo osjećale pored nje  iako je nismo poznavale. Bila je to jedna Austrijanka koja je prešla na islam. 


Suza iz mrtvog oka 

Još jedan slučaj također mi je bio čudan.  
Na završetku gasula obično, prije nego što umotam glavu, upitam da li neko hoće da je vidi od djece ili familije, pa sam tako postupila i u ovom slučaju kada sam gasulila jednu Egipćanku. Tada mi je rečeno da ima sina koji je sada ostao sām jer mu je i babo prije dvije godine preselio i on bi da je još jedanput vidi. Baš kad sam sve završila i krenula da se sklonim ustranu, dok joj sin dođe, ugledala sam kap koja je izašla iz njenog zatvorenog oka. Subhanallah! Zastala sam i u nevjerici razmišljala da li je moguće da suza može poteći iz oka mrtvog insana. Pogledala sam da nije od mojih ruku kanulo, ali vidjela sam da su mi suhe rukavice, a ona sva već dobro posušena i obučena u suhe ćefine, tako da sam isključila mogućnost da je kanula odnekud drugdje. Obrisala sam suzu sama sebi ne vjerujući i odmakla se na drugi kraj prostorije sva zbunjena. 
Kad je sin izašao, vratila sam se da umotam još  glavu i kad smo krenule kući, opet sam joj suzu obrisala. 
Šta je bilo, Allah najbolje zna.  

Hafiza iz Irana 

Jedan slučaj me baš posebno iznenadio.  
Prije samog početka gasula, rečeno mi je da je umrla hafiza iz Irana.  
Očekivala sam nešto posebno lijepo, jer to je bila prva hafiza koju sam gasulila. 
Bila sam vidno razočarana. Smrad je bio tako jak da mi je bilo teško disati, a izmet nikako nije prestajao izlaziti iz nje. Stidjela sam se ispred nje, nisam imala riječi, da išta kažem. 

Stravični prizor crne i zguljene kože umrle 

Još jedan slučaj ostao mi je posebno u sjećanju i mislim da ga nikad neću zaboraviti, dok sam živa. Tog hladnog zimskog dana, kao i obično, rado sam iščekivala da obavim posao kojim me Allah počastio. 
Dva čovjeka donijela su metalni sanduk i izvadila jednu kesu u kojoj je bila umrla. Čudila sam se zašto je u vreći jer obično ne bude, ako  nije bila saobraćajna nesreća... Kad sam otkopčala rajfešlus na vreći, vidjela sam prizor od kojeg  mi se sledila krv u žilama. Zamalo da ne vrisnem od strahote, htjedoh pobjeći... Inače nisam strašljiva osoba i navikla sam na bolesne,  isječene  i u svakakvom stanju da vidam mejite, ali ovo još nisam nikad mogla ni zamisliti da može biti.  I ostale dvije sestre su se skamenile, vidjela sam da su me gledale širom otvorenih očiju od straha i, kako su mi kasnije rekle, očekivale su od mene da samo kažem da odemo odatle. 
Ne znam da li sam ikada u životu kao tada sebi rekla:''Moraš da ovo odradiš, u ime Allaha, da ovaj gasul obaviš do kraja, da ide pod zemlju kao muslimanka.'' I ne znam da li sam išta u životu iskreno samo radi Allaha uradila kao taj gasul.  
Kad bi mi se cijeli dunjaluk pružio za nagradu tog gasula, samo da ga obavim, ja bih odbila.  Inače, nikad gasul ne naplaćujem jer to je posljednje što mogu svojim rukama da uradim za sestru zbog koje ću imati, inšallah, veliku nagradu od Gospodara svjetova. 

Umrla je  ležala u lokvi krvi.  Krv je izašla u velikoj količini iz nosa i usta, pa je morala biti u kesi. To su bile litre krvi. Njene su ruke prekrivale strašno izobličeno, crno lice. Ruke su bile uvijene u svakom zglobu i uvrnute. Kao da ju je neko tukao, a ona se branila. Subhanallah! Odmah nam je ovaj gore navedeni ajet naumpao. 
Nismo mogle vjerovati da je to ta žena koju smo vidjele na slici smrtovnice. 
Pa ona je bila sva crna, kao da je iz vatre izvađena. Jedna je sestra rekla da joj moramo skinuti štrample, međutim, to nisu bile štrample, cijelo je tijelo bilo prekriveno crnom nagorjelom kožom punom plikova.  
Pomislila sam da je bolovala od neke kožne bolesti, jer joj  je sva koža potpuno spala prilikom kupanja . Sama se gulila prilikom kupanja, tako da smo stalno iz otvora za odvod morale vaditi njenu kožu koja se razvačila kao crijeva, pa  nam se odvod od tog stalno zapušavao  i voda nije mogla da otiče.  
Smrad, koji nikad u životu  nisam osjetila ni nakon nužde ili bilo čega što smrdi, gušio nas je toliko da smo povraćale od smrada, ni maske nisu pomagale, to je bio odvratan smrad. Nemam snage opisivati još mnogo toga... 
Na kraju, kad smo sve sa velikom poteškoćom završile,  izraz lica i crnina koja je izbijala gora od crnine ćumura bio je strašan.  
Ne znam koliko smo puta i ostale sestre i ja pokušavale reći da joj se Allah smiluje, ali dalje od riječi Allah nismo mogle ništa reći. Samo smo izgovarale Allah, Allah... i tako, nekoliko puta. Vidjela sam i osjetila da zaista nešto nije uredu. 
Danima su mi ona crnina i strašan izraz njenog lica bili pred očima i prosto sam sklanjala pogled sa crne boje jer bi momentalno na nju prisjetila. 
 
Tražila sam da razgovaram sa nekim od njene familije. Nisu me interesovali njeni grijesi zbog nje, nego zbog ibreta da se ja klonim toga i da druge opomenem i udaljim od takvog grijeha jer sam vidjela da se radi o nečemu što Allah mrzi i zbog čega slijedi velika kazna. Jedna osoba mi se javila na telefon i rekla da je ona poznaje kao jako finu i jedinstvenu osobu iako nije baš dugo u njihovoj familiji. Kad sam pitala za način njenog života i objasnila o čemu se radi, osoba je bila začuđena. Nije mogla vjerovati da je imala takvu kožu jer u kući je preselila prirodnom smrću i nije imala nikakvu kožnu bolest. 
U tom trenutku prisjetila se da je jedino mnogo vjerovala hodžama.  Upitala sam da li je klanjala redovno i kada mi je odgovoreno da nije, rekla sam da, ako je trebala šta povjerovati hodžama, onda je to da klanja redovno pet vakata namaza. Ali, tad mi je bilo sve jasno kod kakvih je “hodža” ona išla: kod ljudi koji se bave sihrom. 
Žao mi je što spominjem zvanje čestitih i pravih hodža koji nas podučavaju svemu što vodi Džennetu, a upozoravaju na ono što vodi ka Džehennemu, a mnogi se kriju pod  imenom ove časne titule. 

I šta mi još bude žao i teško: kad stavljam mahramu na glavu umrle koja je sastavni dio ćefina za ženu, a nije je nosila na dunjaluku dok je bila živa. 

Sestro moja mila, ti koja ovo čitaš, nemoj da ti ja ili neka druga sestra na gasulu stavimo mahramu na glavu kad te ponesu pod zemlju, a ti je nisi stavljala dok si hodala na zemlji. Nemoj da ti tvoj prvi dan sa mahramom  na glavi bude i zadnji dan na dunjaluku! 

Molim Allaha da živimo  i umremo čineći djela kojima je Svevišnji zadovoljan  da žudimo za onim u čemu je Njegovo zadovoljstvo, a klonimo se svega što je Njegova srdžba i da budemo, kako imam običaj reći, “lijepi mejiti”, a svi smo mi potencijalni mejiti, prije  ili  kasnije.

Za muslimanka.org piše Nihada Selava Musić